Господе, куда?!

Стопе моје колико су моје ако ка теби не иду? Где иду? У којем год правцу да иду провалија је. Кроз животе других гледам и сведочим да је сваки, куда год ходио, у провалију смрти упао. Покушао сам и да стојим, али су и такви упали у смрт. Нема ми друге него да пробам и ја свој отисак у свету да оставим.
Но, беше давно кад сам мали био, и одлучио стопама Господњим да идем. Ни сам нисам био свестан да не само да ће Господ управити стопе моје но да ћу и Господа у рукама својим држати. Држим Га у чаши и делим са другима.
Ни сам више не знам куда ће ме одвести сутрашњи дан. У почетку сам као досадно дете запиткивао: „Где идемо?“ , „Јесмо ли стигли?“ Сад више и не питам. Само слушам па где ме пошаље.
Да ли су стопе онда моје ако Он њима управља?
Овај животни лавиринт још нико без Бога није прошао! Он једини зна излаз, а да човек не пропадне! Шта ме брига онда за остало. Само гледам, док идем за Њим, да што више људи са собом поведем. Буде ми драго и певам и веселим се за сваку душу која пође стопама Господњим. Буде ми криво за сваку душу која крене за мном и отпадне. Све мислим да је до мене па се молим Богу да негде тамо на другој страни исплива на прави пут…
Господе.. Хвала Ти за сву љубав!